OD DRUGE HIRURŠKE KLINIKE DO KLINIKE ZA VASKULARNU I ENDOVASKULARNU HIRURGIJU

Klinika za vaskularnu i endovaskularnu hirurgiju Kliničkog centra Srbije (KVEH-KCS) nastavlja bogatu tradiciju Druge hirurške klinike, ustanove u kojoj su sa neznatnim zakašnjenjem u odnosu na vodeće svetske centre izvođene prve operacije srca i krvnih sudova na prostoru bivše Jugoslavije i koja stoga s pravom važi za kolevku srpske kardovaskularne hirurgije. Istovremeno, Klinika je stekla renome vrsne hiruške škole i „fabrike“ medicinskih kadrova svih profila.

Kralj Aleksandr Obrenović i Kraljica Draga Obrenović

Zgrada u kojoj se Klinika danas nalazi sazidana je pre više od 100 godina, na prelazu XIX u XX vek, u vreme vlade Kralja Aleksandra Obrenovića, sa namenom da služi kao ginekološka bolnica i porodilište. Pročelje zgrade i danas krasi balkon sa kojeg je narodu trebalo da se obrati Kraljica sa nesuđenim prestolonaslednikom (Slika 1. Venčana fotografija Kralja Milana i Kraljice Drage Obrenović iz 1900. godine).

Po završetku Drugog svetskog rata, novembra 1946. formirana je Četvrta hirurška klinika za ratnu hirurgiju, smeštena u paviljonima koji su se nalazili na mestu sadašnje Poliklinike KCS. Za upravnika je postavljen glavni hirurg Glavne vojne bolnice u Beogradu, pukovnik dr Vojislav K. Stojanović (1906–1991). Dekretom Saveta Medicinskog fakulteta od 17. februara 1947. Klinika za ratnu hirurgiju je proglašena nastavnom bazom Medicinskog fakulteta, sa docentom drV. Stojanovićemna čelu.

profesor dr V. Stojanović u prvom redu, drugi sleva, sa saradnicima

Reorganizacijom hirurških klinika i nastave hirurgije od 12. aprila 1951. Klinika je dobila novi naziv, pod kojim je u sledećim decenijama stekla slavu: Druga hirurška klinika. Godine 1966. klinika je iz „paviljona“ preseljena u adaptiranu zgradu starog porodilišta (Slika 2. Ispred „nove“ zgrade, krajem 1960-ih: profesor dr V. Stojanović [u], sa saradnicima), gde je ostala do današnjih dana (Slika 3. Današnji izgled zgrade u kojoj je smeštena KVEH-KCS).

Šezdesetgodišnjica Druge hirurške klinike i stogodišnjica rođenja Vojislava Stojanovića svečano su obeleženi krajem 2006. godine. Za tu priliku snimljen je dokumentarni film o Klinici i publikovana monografija Hronika Druge hirurške klinike, autora profesora dr Vladislava Arsova.

Današnji izgled zgrade u kojoj je smeštena KVEH-KCS

Sve do 1985. godine u Drugoj hirurškoj klinici radjena je celokupna hirurgija. U tom periodu Klinikom su rukovodili prof. dr Vojislav Stojanovic (1946–1977) i prof. dr Borislav Vujadinovic (1977–1985) koji su se, uz prof. dr Dragoša Nedeljkovića, najviše bavili vaskularnom hirurgijom. Posle njih je vaskularnu hirurgiju vodio prof. dr Stojan Anojčić. Godine 1985. Druga hiruška klinika ulazi u sastav Kliničkog centra Srbije i zajedno sa Prvom hirurškom klinikom konstituiše Institut za hirurgiju. U okviru Instituta za hirurgiju formirana je, između ostalog, Klinika za kardiovaskularnu hirurgiju, sa dva odeljenja za vaskularnu hirurgiju, na čelu sa prof. dr Slobodanom Lotinom i prof. dr Vladislavom Arsovom. Godine 1988. osniva se Institut za kardiovaskularne bolesti i, u okviru njega, Centar za vaskularnu hirurgiju. U periodu 1988–2001. Centrom je rukovodio prof. dr Slobodan Lotina. Aktuelna Klinika za vaskularnu i endovaskularnu hirurgiju postoji kao samostalna organizaciona jedinica u okviru Kliničkog centra Srbije od novembra 2009. godine. Od 2001. godine, direktor Centra, odnosno Klinike za vaskularnu hirurgiju je prof. dr Lazar Davidović (Slika 4. Današnji kolektiv KVEH-KCS. U prvom redu, sede, sleva nadesno: prim. dr M. Čolić, doc. dr D. Kostić, prof. dr L. Davidović i prof. dr R. Sinđelić).

Današnji kolektiv KVEH-KCS

Da bi se stekla jasnija predstava o značaju Druge hirurške klinike za razvoj domaće vaskularne hirurgije, nabrojaćemo neke od operacija koje su u našoj sredini po prvi put izvedene upravo u toj ustanovi: 1947. resekcija aneurizme periferne arterije; 1948. reparacija posttraumatske arteriovenske fistule; 1950. transfemoralna tromboembolektomija; 1950. ligatura donje šuplje vene; 1951. dorzalna simpatektomija (Th2-Th3); 1955. portokavalna anastomoza; 1955. dezopstrukcija periferne arterije; 1956. interpozicija venskog grafta; 1957. embolektomija abdominalne aorte; 1958. periferni arterijski bajpas; 1961. resekcija rupturirirane aneurizme abdominalne aorte sa aorto-enteričnom fistulom; 1961. splenorenalni šant; 1961. rekonstrukcija abdominalne aorte implantacijom dakronskog grafta; 1966. resekcija aneurizme torakalne aorte.

Širok spektar konvencionalnih („otvorenih“) vaskularnih hiruških procedura koje danas se u Klinici rutinski izvode obuhvata: rekonstrukcije ekstrakranijalnog karotidnog segmenta (endarterektomija, everziona i klasična, rekonstrukcije graftom, i dr.); anatomske i ekstraanatomske procedure na proksimalnom delu grana luka aorte; operativno lecenje vaskularnog sindroma gornje aperture toraksa; resekcije aneurizmi aorte, uključujući tu aneurizme descendentne torakalne, torako-abdominalne aorte, aortoilijačne aneurizme, kao i rupturirane aneurizme; reparacije ilijačnih i perifernih arterijskih aneurizmi; aortobifemoralne rekonstrukcije zbog okluzivne bolesti; varijante ekstraanatomske revaskularizacije donjih ekstremiteta (aksilo(bi)femoralni, femorofemoralni, transopturatorni, lateralni bajpas, i dr.); sve vrste femoro-distalnih arterijskih rekonstrukcija; operativno zbrinjavanje povreda svih krvnih sudova; embolektomije i trombektomije svih arterijskih segmenata; operativno lecenje tumora koji angažuju krvne sudove (tumor karotidnog tela, retroperitonealne neoplazme), i dr. Posebno obimno iskustvo, po kome je prepoznatljiva u međunarodnim okvirima, Klinika ima u oblasti aortnih rekonstrukcija, uključujući tu i najsloženije vaskularne operacije, na torakoabdominalnoj aorti. Uz to, u skladu sa svetskim trendom, tokom poslednje decenije beleži se stalno rastuća zastupljenost minimalno-invazivnog, endoluminalnog tretmana vaskularnih lezija

prof. dr. V. Stojanović, prof. dr M. E. DeBakey i prof. dr B. Vujadinović 1967. god

Posebno vredno osvrta i reprezentativno za delokrug i obim rada Klinike je poluvekovno iskustvo u lečenju aneurizmatske bolesti aorte. Prvu operaciju aneurizme abdominalne aorte uradio je prof. dr Vojislav Stojanović, 1961. godine, svega 10 godina posle legendarne rekonstrukcije Dubosta u Parizu. Naredne godine, sličnu operaciju izveo je i prof. dr Borislav Vujadinović. Štaviše, radilo se o komplikovanim slučajevima, bolesnicima sa rupturiranom aneurizmom i primarnom aortoenteričnom fistulom; za drugog pacijenta pouzdano se zna da je rekonstrukcija izvedena implantacijom dacronskog grafta, koji je svega nekoliko godina ranije uveden u kliničku praksu u SAD od strane DeBakeyja (Slika 5. Sleva nadesno: prof. dr. V. Stojanović, prof. dr M. E. DeBakey i prof. dr B. Vujadinović 1967. god., prilikom jedne od poseta slavnog DeBakeya Drugoj hirurškoj klinici). Od ovih pionirskih poduhvata do danas prošlo je punih 50 godina, tokom kojih je operacija aneurizme aorte, kako nerupturirane tako i rupturirane, postala deo rutinske operativne svakodnevice u našoj Klinici. Iz godine u godinu broj bolesnika operisanih zbog aneurizmatske bolesti aorte je u upadljivom porastu. Zaključno sa decembrom 2010. godine u Klinici je zbog aneurizme aorte operisano oko 4200 bolesnika. Sa blizu 850 pacijenata operisanih zbog rupture aneurizme abdominalne aorte (period 1990–2010), Klinika ima jedno od najvećih iskustava u svetu u hitnom zbrinjavanju te letalne vaskularne “katastrofe” koja neposredno ugrožava život i nalaže prvostepenu hitnost u rešavanju.